Home » Arhiva » Vesti » Šumski požari

Šumski požari

Šumski požari postali su sve ćešća pojava, što je delom posledica globalnog zagrevanja usled koga su leta sve vrelija i suvlja nego ranije, vetrovi su sve snažniji a ustaljenost kišnih perioda poremećena, ali pre svega kao posledica krajnjeg ljudskog nemara i nepažnje a ponekad i zle namere. I u našoj zemlji šumski požari su postali učestaliji nego u neka ranija vremena a nad zadimljenim zgarištima divnih zimzelenih i listopadnih šuma Srbije ostaju da lebde dim i pitanje: da li je to moglo biti sprečeno?

Pre svega, treba pojasniti samu pojavu šumskih požara. Definicija kaže da su to požari uzrokovani prirodnim ili ljudskim faktorom koji sagorevaju šumsku vegetaciju.
Šumarstvo kategoriše šumske požare u tri vrste: požare tla, gde gori samo sloj humusa ali ne i površinska vegetacija, površinske požare u kojima gori žbunje i opalo lišće a treći pojavni oblik šumskih požara kategoriše sagorevanje krošnji i celih stabala. Vrlo često se dešava da se dva ili tri tipa simultano odvijaju na jednom prostoru a njihovi uzroci mogu biti različiti.

Većina šumskih požara rezultat su ljudske nepažnje ili piromanije. Manji broj uzrokuju munje. Vremenski uslovi u mnogome određuju podložnost jednog područja požarima. Najvažniji faktori koji utiču na pojavu požara su temperatura, vlažnost i količina kišnog taloga u toku godine. Ovi faktori utiču na brzinu i procenat isušivanja zapaljivih materijala a samim tim i na zapaljivost šume. Brzina i pravac vetra utiču na brzinu isušivanja i raspiruju šumske požare usled većeg priliva kiseonika. Nivo opasnosti od požara može se predvideti razmatranjem različitih klimatskih uslova i njihovih elemenata i korelaciji sa uočenom zapaljivošću grana i lišća na tlu; ukoliko su uslovi ekstremni, pristup neovlašćenim licima u takve šume se strogo zabranjuje.

Mnoge zemlje imaju detaljne programe za zaštitu od šumskih požara a svi se zasnivaju na prevenciji, protivpožarnim merama i primeni kontrolisane vatre u svrhu upravljanja zemljišnim i šumskim površinama. Tako, iako se organizacije uključene u borbu protiv šumskih požara aktiviraju u svim slučajevima, neke požare treba samo nadzirati, jer su prirodni deo ekostistema. Apsolutno odsustvo požara može izazvati neželjene promene rasprostranjenosti nekih vrsta biljaka i drveća a i uvećati akumulaciju lišća i grančica na tlu što može da postane gorivo za katastrofalni požar ogromnih razmera koji je teško kontrolisati. Štaviše, u nekim nacionalnim parkovima u kojima je apsolutni prioritet očuvanje prirodnih uslova bez ljudskog uplitanja, požari uzrokovani električnim pražnjenjima se ne gase, već se samo nadziru.

Prirodno uzrokovani požari nisu isključivo loš događaj. Nakon katastrofalnog šumskog požara 1988. godine u nacionalnom parku Jelouston u SAD, utrvđeno je bujanje nekih vrsta drveta i zeljastih biljaka koje su se adaptirale na požare. I ne samo to, utvrđeno je da požari nekim vrstama bora služe kao katalizator pri razmnožavanju. Naime, šišarke se otvaraju pri požaru čime se oslobađa seme koje dospeva u zemlju.

Jedan od najvažnijih aspekata zaštite od šumskih požata je sistem lociranja požara pre nego što se razbuktaju na većim površinama. Sistem šumara i patrola u motornim vozilima već se uveliko zamenjuje nadzorom iz aviona, koji uočavaju prve pramenove dima, mapiraju ih i nadgledaju dalji razvoj požara. Požare tla, gde gori humus ali ne i rastinje, teško je gasiti kada se razgore. Ukoliko sloj humusa nije veće dubine, ovakav požar može se ugasiti vodom ili peskom; međutim, najveći broj se kontroliše iskopavanjem tranšeja oko zapaljenog područja tako da se požar sam od sebe ugasi usled nedostatka goriva. Površinski požari se sputavaju rašćišćavanjem okolnog područja od niskog rastinja i truleži na zemlji ili kopanjem brazdi radi ograničavanja prostora. Požari krošnji i stabala izuzetno su teški za gašenje a lokalizuju se ili dopuštanjem da određena površina potpuno izgori, gašenjem velikim količinama vode, praha ili pene ili se ograničava paljenjem pojasa šume u zavetrini tako da kada šumski požar dosegne kontrolisano zapaljeni deo – ne širi se dalje.

Kao što je rečeno, šumari mogu namerno da zapale unapred predviđeni deo šume, u brižljivo kontrolisanim uslovima, sa ciljem uklanjanja neželjenog otpada, u vidu iverja i sitnog granja koje ostaje na tlu posle obaranja stabala. To bi omogućilo obnavljanje šume uklanjanjem niskog rastinja i sprečilo nagomilavanje zapaljive truleži na tlu. Travu i žbunasto bilje koje buja nakon ovakvih požara može koristiti divljač i stoka u ishrani. Šarenilo populacije biljaka raznih starosnih doba koje nastaje posle kontrolisanih šumskih požara povoljno utiče na diverzitet flore i faune.

Pored ove svrhe, kontrolisani požari služe za raščišćavanje nekih delova šuma radi dobijanja obradivih površina ili radi ispaše stoke. Pri ovakvom vidu kultiviranja zemljišta poljoprivrednici pale manje delove šume radi uzgajanja žitarica. Kada se hranljivi sastojci u zemljištu utroše nakon nekoliko godina, ove površine se napuštaju i postupak se ponavlja na drugoj površini. Na žalost, isto je bilo u primeni i u poljoprivrednim radovima znatno većih razmera što je uz neplansko krčenje šuma dovelo do uništavanja velikih površina tropskih kišnih šuma tokom 80-ih i 90-ih prošlog veka. EL Ninjo koji je trajao od 1997. do 1998. godine poremetio je periodičnost kišnih padavina što je doprinelo bržem sušenju šuma. Ovaj period se pamti po hiljadama namerno izazvanih požara koji su van kontrole besneli Indonezijom, Brazilom i Meksikom i uništili milione hektara kišnih šuma. Crni oblaci dima pokrivali su široka područja jugoistočne Azije, Južne i Centralne Amerike, usled čega je na hiljade ljudi zatražilo zdravstvenu pomoć zbog respiratornih problema a bilo je i smrtnih slučajeva usled gušenja i opekotina. Ovi namerno izazvani požari nisu samo zasluga na to prisiljenih siromašnih farmera već i drvnoprerađivačkih kompanija što je utvrđeno satelitskim lociranjem tački paljenja. Na žalost, dat je loš primer svetskoj javnosti jer je vrlo malo njih procesuirano i sankcionisano.

Gašenje šumskih požara je operacija koja zahteva veliko naprezanje ljudi i sredstava. U neka stara vremena protivpožarne službe sa slabim vodenim pumpama malog pritiska i protoka mogle su samo da nemoćno gledaju divljanje vatrenih stihija u nadi da se neće približiti nekom naseljenom mestu. Danas, vatrogasne ekipe su mnogo mobilnije i tehnički bolje opremljene, tako da mogu brzo dospeti na mesto gde je požar počeo da se razbuktava. U nekim razvijenim zemljama poput SAD postoje timovi specijalno obučenih vatrogasaca koji se padobranima spuštaju u udaljene delove šuma radi sprečavanja daljeg širenja požara.
Naravno, ne treba zapostaviti i doprinos napretka avijacije; gašenje šumskih požara iz vazduha specijalizovanim avionima i helikopterima je znatno unapredilo efikasnost u borbi protiv širenja vatre u prirodi.

Ali, uprkos svemu, nikako ne treba zaboraviti da je posao gašenja šumskih požara i danas izuzetno opasan jer su ljudi izloženi ogromnim temperaturama usled kojih se čak tope i zaštitne maske i odela a neke vrste drveća zahvaćene plamenom doslovno eksplodiraju kao avionske bombe. Naglo razbuktavanje vatre na malom mestu može da izazove turbulencije vazduha i nepredvidljivo propadanje letelica, pa čak i njihovo rušenje. Nisu retki slučajevi pogibije članova ekipa koje se bore sa besom vatre, stoga mere prevencije moraju biti imperativ.

Dakle, kao zaključak se nameće da su šumski požari ponekada pojava ravna prirodnim nepogodama pa čak i katastrofama ukoliko zakaže ljudski faktor. Namerno izazvani šumski požari jesu procedura koja može imati korisne posledice ali se njihovoj kontroli mora pristupiti sa ogromnom pažnjom i spremnošću na adekvatnu i pre svega brzu reakciju. Na žalost, u našoj zemlji se dešavalo da neoprezni poljoprivrednici paleći strnjiku izazovu požar koji veliki broj dobrovoljaca i obučenih vatrogasaca ugasi posle mnogo vremena i uz mnogo uloženog napora a o šteti nanetoj šumarstvu i da ne govorimo.
Naše protivpožarne službe zaista imaju dobro utrenirane kadrove ali nedostatak materijalnih sredstava im uskraćuje odgovarajuću mobilnost u smislu brzog dolaska na lokacije šumskih požara u zabačenim planinskim delovima sa lošim rokadnim putevima.

Gašenje šumskih požara iz vazduha je sistem prilično skupih operacija, kako u toku samog gašenja tako i kroz prethodnu obuku i konstantne provere ljudi i tehnike, što zahteva znatna ulaganja a tome ne ide u prilog trenutna ekonomska situacija.
Da bude jasno: namera ovih redova nije da se neko okrivi, već da svima nama bude jasno da moramo sopstvenim oprezom i pažnjom kada smo u prirodi, u izletištima, pri seči drva i branju lekovitog bilja, otkloniti mogućnost da neko od nas bude kriv za vatrenu stihiju, koja može uništiti stotine hektara pošumljenih predela a može se čak približiti i nekom selu ili periferiji grada.

Proplanak nije alsfaltirani parking ili trotoar pa da se bačeni opušak potpuno i sigurno ugasi sam od sebe. Budite svesni sebe i svojih postupaka kada ste u prirodi: izbegavajte stvaranje otvorenog plamena, barem ako u blizini nema dostupne vode kojom bi se mogao ugasiti ako se razduva vetar; u šumi, ako radite sa motornom testerom, budite pažljivi pri rukovanju gorivom; i naravno, ne ostavljajte odpatke iza sebe, ako ni zbog čega drugog onda zbog mogućnosti da je nešto od tog materijala veoma lako zapaljivo.

Našu zemlju odlikuju divne guste šume, od kojih su neke čak potpuno netaknute i svi mi koji živimo u njoj imamo barem moralnu obavezu da ih čuvamo kroz oprezno ponašanje kada smo u prirodi. Leškarenje u hladu guste krošnje ili šetanje senovitim šumarkom je jedno relaksirajuće iskustvo koje dobijamo uz malu cenu – adekvatno ponašanje primereno spokojnom ambijentu kojim smo na kratko zamenili gradsku gužvu. Imajmo to uvek u vidu.